Лав и лисица

Лав дуго живећи, оматори и врло остари, и не могаше нити брзином ни спагом својом, као у младо добa, другу животињу надјачавајући прождирати. Мислећи дакле и на сваку руку размишљавајући у тако бедним опстојателствам шта ће од њега пајпосле бити, дође му на памет да често, овде на земљи, оно што сила и снага не може, мајсторија и хитрост учини. Претвори се болестан, уђе у своју пештеру и колико је год дуг простре се и пружи. Пукне глас и свуда се пронесе па се они страшни и на гласу лав с душом мучи и да је при концу. Ко што жели, то ласно верује: млога животиња, једно друго не чекајући, навали које ће пре, под именем посештенија, издисањем лава своје очи насладити. А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш . „Прости, чико, немам кад, хити ми се, — одговори мудра зверка — а и неће ми се, јер видим многе трагове к теби, а ниједан од тебе”.

Наравоученије

Свак ће себи врло ласно у овој басни науку наћи. Људи пакосни и неправедни што не могу с силом и снагом, то с хитростију, лукавством и с при|творностију чине. Кажу за онога искуснога политика папу Ксиста да је, пре него папом постане, све погрбљен ходио и на чаршаву од мреже ручао; а како ти га учине папом, исправи се и укочи боље него иједан кардинал. „Нашли смо Светога Петра кључе — рекне једном свом пријатељу који се овој премени чуђаше — не треба нам више сагнутим ходити”. А кад упази мрежу на својеј трапези, почне псовати свога слугу, старца Онуфрија: „Видиш да си без мозга, — говорећи — што ће ти више мрежа кад је сва риба уловљена?” Проворљив и лукав човек по времену се влада, и преоблачи се кад у курјачју, кад у лисичју, а кад је до потребе и у овчју кожу, и самога свеца. „Чувај гуске кад их лисица исповеда и кад им курјак проповеда”, вели једна инглеска пословица. Ми смо таки у овој нашој кожи да и сами себи не ваља сасвим да верујемо. „Не веруј, куме, пасја су уста” и „лакоме су очи при погачи”; ово ми сви, хвала богу, знамо, нити је потреба да ја топрв кажем. Блажено и богом благословљено чистосердечије. Но опет, нека с памећу и разумом бива, а навластито с онима које не познајемо. „Која фајда што ме је мој отац учио да ја никога не преварим, кад ме није научио како ћу учинити да и мене други не превари”, вели Жил Блаз.