Лав и магарац

Лав и магарац пођу у лов. Магарац својом виком поплаши и узбуни многу животињу; и учини ју бежати из шуме, на коју лав нападајући нахвата силу. Онда магаре, поносећи се, упита лава: „Хе, сад ми кажи што ти се чини oд мојега гласа!” „Пак јошт питаш, — одовори лав — и ја сâм да те не знам ко си, бих се oд твоје вике уплашио.”

Наравоученије

Ова басна приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју. Простак и дете од свашта се препадају, и малодушан човек у всегдашњем живи страху као зец. Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то значи да ће ко умрети. А гди се људи рађају а не умиру? Јоште се то место није нашло! Да и нема совуљага на свету, и опет би људи умирали. Не ваља децу плашити, јер се многи из самога обичаја до глубоке старости ужасавају и јежи им се кожа од оних ствари које нит су кад вид'ли нити ће видишти. Ако се у помрчини боје да о што главом не лупе, и да у какву јаму не упадну, имаду разлог: нека се боје и чувају. Ако ли се пак плаше да што у мраку не виде, лудо мисле: шта ће видити кад се у помрчини не види? Али старе баке кажу то и то, и друго. Наше се баке у том љуто варају, и боље је нек ћуте. „Нек ћуте”, ласно је то рећи, али баба Чава зна и каже толике примере како се је привидило томе и томе пролазећи ноћом покрај гробља на месечини, и како се вештице преобраћу у кокошке.